Sat je zvonio u sedam. Otkopčala sam vrata na šatoru i
izbauljala na travu. Osjetih jaku bol u leđima. Prepadoh se da ću se ušinuti s
obzirom da u mojim godinama ležim na zemlji. Ali srećom uspijela sam da se
oslobodim vreće za spavanje i da se ispravim. Probudila sam Vanju i krenule smo
sa peškirima oko vrata do izvora da se umijemo, operemo lice i naspemo vode za
taj dan. Planinari su nas sinoć upozorili da ponesemo što više vode. I tad sam
napravila ogromnu grešku, obilno sam doručkovala i to mesni doručak. I to ne
bilo kakav nego papren. I dok je Vanja pojela malo zdenke i hljeba i napravila
sebi čokolino, ja sam potamanila pola zaliha hrane da bi bila mirna cijeli dan.
Smotra je bila u osam i oni koji nisu tad krenuli morali su trčati za kolonom.
Krenuli smo u obilazak Kotlaničkog i Štirinskog
jezera. Još uvijek nisam znala plan akcije, šta ćemo mi to obilaziti ali to je
bilo OK. Muka mi je već od planova, programa, rokova. Samo ću ići gdje mi se
kaže. Prva dionica puta je bila ona kojom smo juče došli kombijima i bila nam
je naporna jer je sunce peklo jako i nije bilo ni daška vjetra. Jako sam se
znojila, mesni doručak je tražio vode. Nalijevala sam se i još više znojila. Na
nogama sam imala ribok patike u raspadu. Vrh patika se odvojio od đona. Samo sam
se molila bogu da me posluže do kraja. Patike su bile udobne ali za ove ture
trebaju gojzerice. Napredovali smo sporo jer je baš bilo vruće. Ali predjeli
pored nas su bili nestvarno lijepi. Odjednom oko nas se stvori veliko stado
ovaca. Utopile su se u okolinu i kamen. Veliki ovčarski pas je došao da nas
pozdravi. Bio je veseo i strpljiv. Imao je problema sa jednom nogom. Ali
stvarni kralj ovog prizora je bio kangal. Ogroman, sjedio je na brdu iznad
staze, mahao repom ali nije sišao do nas. Da je samo ustao nastala bi pometnja.
Bio je strvarno toliko dominantan i dostojanstven da smo ga svi sa divljenjem
gledali. I slikali naravno. I tako daleko mislim da je bio ubjedljivo najveći
pas kog sam ikad vidjela. Mislim da su kangali obučeni za borbu sa medvjedima. Sad
mi je jasno da mogu medvjedima da stanu na crtu.
Vanja je bila oduševljena krajolikom. Potpuno
netaknuta priroda. Odjednom ispred nas se pomoli Kotlaničko jezero predivne
plave boje. Išli smo hipnotisani prema njemu. Vanja se sjeti da je kupaći
ponijela ali ga nije obukla, a okolo nije bilo nikakvog grma u koji bi mogla da
se uvuče. Ali isti problem su imale i druge djevojčice. Spuštali smo se prema
jezeru i prošli pored dijela gdje voda ponire i kasnije izvire kao jedan od
izvora Neretve (tako su mi bar rekli).
Djevojčice su našle mjesto da se presvuku i potrčale
su zajedno i držeći se za ruke su skočile sa stijene u jezero. Bilo je za
kupanje puno ljepše od Orlovačkog, bilo je veće, dublje i bez trave. Voda je
bila nevjerovatno čista. Koliko ću uopšte puta imati u životu priliku da se
kupam na ovakvom mjestu? Dječaci su se zaputili da preplivaju jezero. Čuo se
žamor, veselje, sreća. I dok su se oni kupali odlučila sam da potražim izvor.
Okrenula sam se i čula grupu koja isto pita vodiča za vodu. Javi se čičica od
nekih šezdeset godina i predloži nam da pođemo za njim. Grupa koja je jutros
krenula iz logora na Orlovačkom je bila baš šarolika. Bilo je tu ozbiljnih
likova, sa štapovima i tip top opremom. Bilo je mlađih poput Vanje, onih
hapadrapa kao ja u starim patikama i šeširom za plažu, a bilo je i starijih.
Uglavnom, naš za vodu vodič je dobro poznavao teren, nekad je tu čuvao ovce.
Rodom je iz Kalinovika ali se odselio negdje na tromeđu. Došao je na akciju
zbog šetnje i borovnica. Voda nije bila blizu kako smo očekivali, trebalo je
oko 15min da stignemo do bunara koji je bio skoro pa presušio. Iz njega nije
ništa isticalo pa smo vodu zagrabili direktno. Čičica je rekao da se ne bojimo,
da je sigurno dobra za za piće. Zahvalili smo mu se što nas je doveo na izvor,
nije bilo šanse da ga nađemo bez njegove pomoći. Trava je bila visoka i išli
smo u koloni nazad. Nekako mi je nestao taj strah od zmija, hrabro sam grabila
naprijed. Vratili smo se do jezera, ali tu je bilo rasulo. Jedna grupa je već
krenula na Štirinsko, jedna se tek uputila do izvora vode s kog smo se mi sad
vratili.
Vođa je ležao bezbrižno u žbunu i čekao da mu se
donese voda. Masa je odlazila dalje jer ih je mrzilo da čeka. Pojavio se novi
vođa koji je poveo one nestrpljive. Mrzim te paralelne komande. Sjeli smo i
čekali tu poslednju grupu sa izvora. Vanja i društvo se još prskalo u jezeru.
Odjednom se nebo smrači i krenu kišica i jak vjetar. Nevrijeme dođe
nanajavljeno, ni od kud. Napokon se skupišmo i krenušmo prema Štirinskom
jezeru. Bilo nas je oko dvadesetak, grupa se prepolovila. Ubrzali smo. Grmljavina
je bila sve jača, a nigdje nije bilo zaklona. Penjali smo se i poslednji put
pogledali Kotlaničko jezero. Da li ću imati priliku da se vratim do ove ljepote
ponovo? Ko zna ……
