Postoje putovanja koja jedva dočekaš, o kojima sanjaš,
planiraš ih mjesecima. Postoje ona druga, koja ti se nekako nametnu. Takvo je
bilo putovanje na Zelengoru. Obećala sam Vanji put na Maglić ako dobije peticu
iz hemije uvjerena da je to nemoguće. Ali ona me razuvjerila i pobjedonosno mi
natrljala nos kontrolnim. Dobro, mislila sam tad, kraj maja je, otići ćemo negdje drugo ljetos, kompenzovaću joj to. I
zaista, za Vidovdanski uspon ona je bila na moru. Zaboraviće to, bila sam
sigurna. Ali početkom jula kreće prozivka, moramo ići, obećala si. I sjednem ja
za računar, pogledam program Planinarskog saveza Republike Srpske, u avgustu
ima akcija Jezera Zelengore. Kažem Vanji da je to to, da se sigurno obilazi i
Trnovačko jezero ubijeđena da je Maglić vrh Zelengore, a ne planina za sebe.
Akcija je planirana početkom avgusta. Sve najave na netu su bile stidljive.
Skontam da se to završava sa nekakvim Danima borovnice. Objasnim Vanji da do
tad još možemo da se organizujemo, još uvijek u nadi da će ona da zaboravi na
akciju. Ali ona kao alarm za posao uporno se vraća na to svakodnevno i ja se
bacim na pik da pronađem odgovarajući šator. Tražila sam nešto što se lako
montira i na kraju našla za 160KM jedan takav i to u Banja Luci. Šator se
naručuje i čeka dvije nedelje, što nam je odgovaralo, imale smo dovoljno
vremena.
Poslije dvije nedelje mi je zazvonio telefon, šator za
tri osobe je stigao. Prodavac je bio ljubazan krajnje i predao mi je nešto u
velikoj okrugloj torbi, ni nalik na ono što sam očekivala. Pogledam ponovo plan
akcije, šatori se voze kombijima do odredišta i odatle vraćaju, znači neću ga
nositi na sebi što bi za ovu vrstu šatora bilo i nemoguće. I tako sva bez
pameti upadnem u dnevni boravak i otvorim torbu, skinem špagu i šator izleti na
sve strane. Lupio je kristalni luster i izletio djelom na vrata od terase. Bio
je svugdje oko mene. Pokušam da ga vratim u torbu ali elastične žice mi se
otimaju i vraćaju i on ispada iz ruke i ponovo dominira u dnevnoj. Hvata me već
panika, šta da radim? Nađem na netu naziv šatora i ukucam u youtube da vidim da
li ima uputstvo i bingo nađem lika koji taj šator sklapa i rasklapa. Pogledam
jednom, dva puta, pa onda usporeno. Drugi korak stalno promašim. I krenem u
borbu sa nemani koja mi se nanovo otima. Na kraju bijesna ga nekako savladam,
legnem na njega, brzo ga zavežem i ubacim u torbu. Mislim da sam skontala caku.
Znači, šator je stigao, vreće za spavanje smo imale od
prije. Na poslu je tih dana bila ludnica, nisam ni stizala misliti na put.
Obično se za put dobro pripremim, volim putovanja. Ali za ovaj se bilo nemoguće
spremiti. Mislila sam ako o njemu ne budem razmišljala da se možda neće ni
desiti. Ali dani su prolazili brzo, jul je protutnjao i došao je četvrtak,
zadnji dan pred godišnji. Otišla sam poslije posla u nabavku i kupila sve
pogrešno. Kupila sam za tri dana po dva gotova carnex jela, sve smo vratile.
Kupila sam breskve koje su se u putu raspale kao i paradajiz. Krastavci su
poslužili svrsi kao i jabuke. Uzela sam dobar hljeb sa sjemenkama, beter, već
izrezan i četiri pole mlijeka koje nam je dobro došlo. Kupila sam čokolino i
nekakve instant kašice. Nisam se sjetila ni čokoladica ni sušenog voća koje
daje snagu. Uzela sam autan protiv komaraca, jekoderm, sinopen, linex ….
Spakovala sam za tri dana svakoj po dvije maice
kratkih rukava što se pokazalo kao malo. Trebalo je planirati više. Jakna se
isplatila ponijeti i trenerke bez obzira što su to bili najtopliji dani u Banja
Luci, noću je u planini hladno. Ponijela sam i papuče za plažu, kupaće jer piše
obilazak jezera. I tako smušena stavim stare ribokove patike u torbu i
zaboravim gojzerice. Biser.
Provjerim u autu vodu i ulje, ubacimo stvari i krenem
u dva noću iz Banja Luke za Foču. Nisam nikad vozila tamo, uvijek je vozio neko
od kolega s posla i nisam imala blage veze koliko mi vremena treba, pa sam dala
sebi osam sati. Popila sam red bull jer mi se u dva sata spavalo i krenule smo.
Vanja je spavala pozada, ja sam napanjila neku radio stanicu i krenula najdužim
putem preko Prnjavora i Doboja do Zenice i Sarajeva, pa onda za Foču. Ne
podnosim krivine i odmah sam isljučila put preko Kneževa.
U dva noću nije teško putovati, nema nigdje nikog.
Samo barikade na autoputu u izgradanji između Banja Luke i Prnjavora. Iza Prnjavora
sam se uključila na autoput za Doboj. Putarina je 4KM. Pa onda poslije Doboja
na put za Zenicu. Na svakih par kilometara su radari i policijske patrole. Tako
da to nije vožnja već smaranje. Za manje
od 4h sam bila u Sarajevu. Kolege su mi objasnije kako doći do Stupske petlje i
dalje do Foče. Stala sam na izlazu iz Dobrinje u pekaru jako povoljnu i dobru,
mislim da se zove Ukrina. Tu sam za desetak maraka kupila punu kesu peciva i
nastavila put. Dio od Sarajeva do Foče je baš ružan za vožnju. Predjeli su
divni ali krivine su grozne. Napokon poslije nešto više od pet sati vožnje
stigla sam u Foču. Bilo je oko 7h, a smotra je tek od 10h. Zato sam našla
parking ispred Tropika i legla da odspavam. Vanja je spavala sve vrijeme …..
