Oko pola devet me probudio Vanjin komentar: “Stigli smo u Trebinje“. Kakvo crno Trebinje, stigli smo u Foču rekoh
uz smijeh. Njoj je bilo bitno da ide negdje, nema ona pojma gdje je krenula ni
zašto je uopšte zapela da se ide na Zelengoru. Napravila sam krug po Foči i
našla mtelov prodajni centar gdje su mi rekli da bi bilo pametno ostaviti auto
jer je parking stalno pod nadzorom. Jedva sam se uparkirala jer je strmo i
ostavila sam zabrinuta auto pod ručnom. Tako će ostati sve do nedelje naveče,
valjda će ručna izdržati. U Foči nema nekog gradskog parkinga gdje se može
platiti i ostaviti auto preko vikenda. Uzela sam kesu sa pecivom i otišle smo
između zgrada do kafića Mocart na kafu. Vanji se svidio kafić jer je stvarno
izgledao urbano. Jeli smo svoje pecivo i pili kafu iz kafića i kapućino. I to
što smo donijeli kesu peciva nije nikog smetalo, mada se i u Mocartu može
naručiti doručak. Imala sam pogled na gradski trg gdje su se već skupljali
planinari. Oko pola deset odlučih da odemo do kola po stvari pa na trg. Kad sam
otvorila gepek Vanja je ostala zatečena količinom stvari koje moramo nositi,
negodovala je glasno. Nosimo stvari samo do trga, dalje se ide kombijem. Ništa
joj se to nije sviđalo. Na trgu smo skontali da nismo ipak najgori od sve
djece, bili su Zrenjaninci sa puno više stvari. Na takvim izletima se komunikacija
dešava bez zadrške. Svi ste dio jedne ekipe. Sjetila sam se svog planinarenja na Maglić. To
mi je bio jedan od najljepših izleta u životu. Zato sam i pristala na ovo,
željela sam Vanji da pokažem koliko planinarenje može biti lijepo. Sjetila se da
nije ponijela gumicu za kosu pa je otrčala do kineske prodavnice na ćošku. Pa
je onda smislila da joj fale i čarape. Zapravo se muvala da vidi ko je tu sve
stigao od planinara. Pored nas je stao par iz Novog Sada i odmah smo krenuli u
priču. Stigao je i sekretar planinarskog društva i pokazala sam mu uplatnicu za
akciju, dva puta po trideset pet maraka. Krenuli su da se skupljaju i kombiji i
sekretar ih je lagano punio. Nas je zapala nekakva plava kanta na kojoj se nisu
mogli otvoriti prozori. Sjeo je pozada par iz NS i ja s njima. Jedva smo
ubacili stvari. Vanja je sjela ispred mene, pored nje neke žene koje se aktivno
bave planinarenjem. Do vozača je sjeo vođa puta, po zanimanju policajac. Zatvorili
smo vrata, sačekali da se kombiji poredaju i krenuli prema Čemernom. Nisam
imala predstavu koliko će put do Orlovačkoj jezera da traje i bolje da je tako.
Sve je bilo super dok smo išli cestom prema Gacku, ali odjednom smo skrenuli na
nekakvu kozju stazu i krenuo je uspon. Pod točkovima kombija je prštao šljunak,
jendek je bio i sa jedne i sa druge strane staze. Naš vodič se nije pometao,
mirno je objašnjavao krajolik dok je kombi visio iznad provalije. Predjeli su
bili divni, kao iz Hajdi. Odjednom kombi zašlajfa. Nije bilo šanse da ide
dalje, gume su bile ćelave. Izašli smo iz vozila i muškarci su krenuli da
guraju. Kamenje je letilo svuda. Kombi ipak krenu i prođe tu dionicu te stade
da se ukrcamo ponovo. Svi kombiji iza nas su imali isti problem. Sve su morali
gurati. Ušli smo i nastavili put. Ubrzo smo se spojili sa širim putem i tu smo u hladu napravili kraću pauzu. Bila sam
uznemirena mada Vanja nije pokazivala znakove straha, Pobogu šta mi je ovo trebalo.
Još ćemo izginuti. Mogla sam se bolje raspitati.
Stigli su i drugi kombiji, svi su izašli na pauzu i
krenu frka. Vozači kombija su se derali na vođu puta zbog puta kojim je pošao.
Jedan kombi je imao problema sa hladnjakom koji je glasno bučao. Pored nas
prođe džip sa nindžama, muslimankama zamotanim u hidžab. Vođa nam reče da su
dole Jugovci, zaseok iz Draškovićevog romana Nož. Stresla sam se od sjećanja na
taj film. Krenuli smo dalje. Prolazili smo pored katuna i polja sa krompirom,
vođa nam je objašnjavao plan puta. Vanja je upijala sve oko sebe. Okrenula se i
rekla da to nije ovako zamišljala. Znam. Nisam ni ja.
Poslije tri i po sata stigli smo do Orlovačkog jezera.
